PREDGOVOR
Sakralna geografija spada u one discipline koje su potpuno nepoznate ogromnoj većini naših savremenika. Sveopšte širenje ideja evropskog "prosvetiteljstva", sa njemu svojstvenim mehanicizmom, materijalizmom, pozitivizmom, pragmatizmom, do te mere je promenilo čovekovu svest tokom poslednjih stoleća da je raskid sa svetom Tradicije i njegovim zakonima postao konačan i neopoziv. (Proces prelaska Zapada na stavove profanizma podrobno je opisao Rene Genon u svojim radovima Kriza savremenog sveta i Carstvo kvantiteta i znaci vremena koji su se najzad pojavili i u ruskom prevodu.) Zato sakralna geografija i s njom povezana istraživanja, koja u celini pripadaju sferi Tradicije, neće biti laka za razumevanje. Ova knjiga, dakle, ne može računati na širok krug čitalaca. Pa ipak, uvek postoji izvestan broj ljudi suštinski nezadovoljnih intelektualnim surogatima profane nauke i kulture. LJudi koji traže dublja i istinita objašnjenja, teže da se oslobode otrcanih klišea i banalnih mišljenja koja ništa ne objašnjavaju o suštini problema. Prema tome, svet Tradicije, njegove zakonitosti, njegovi principi, njegova logika uvek izazivaju određeno interesovanje potencijalne "intelektualne elite" koja traga za istinom.
Sakralna geografija je odeljak Tradicije, povezan sa strukturom prostora i njegovih svojstava, sa simbolizmom delova sveta, kontinenata, predela. Tradicija tvrdi da mesta gde žive ovi ili oni narodi ima, osim fizičke, i metafizičku dimenziju. Da su povezana s nekim duhovnim, nadmaterijalnim arhetipovima. Kao što se čovek sastoji od tela, duše i duha, tako i zemlje, kontinenti, reke, mora, planine imaju svoju skrivenu, tajnu, mističnu dimenziju, čija je struktura srodna duševnim i duhovnim svetovima ljudi. Prema tome, zemlja u kojoj živi ovaj ili onaj narod, povezana je s tim narodom, odnosno s pojedinačnim predstavnikom tog naroda, veoma prefinjenim nitima. Među njima se neprestano vrše uzajamni uticaji, analogni onima koji se odvijaju između čoveka i njegove okoline u fizičkoj ravni. Ali "duša" zemlje, njena sakralna dimenzija spaja se s dušom nacije, s nacionalnom sakralnošću, i tek iz te sprege i uzajamnog prožimanja stvara se ona realnost koja se naziva "civilizacijom", "tipom kulture" ili "geopolitičkim predosećanjima. Sakralna
geografija, tako, proučava dubinske tajne i zakonitosti istorije naroda i nacija, ali ne u njihovom činjeničnom, već u arhetipskom, duhovnom aspektu. U izvesnom smislu bi se moglo reći da je sakralna geografija "tajna geografija" ili "istinska geografija" koja, kao uostalom i sve tradicionalne nauke, ne proučava svet posledica, već svet uzroka.
Orijentacija u prostoru nije spadala u zadatak samo moreplovaca, putnika, kartografa. To je egzistencijalni, duhovni zadatak svakog čoveka. Stoga nije slučajno što su se sveštena mesta kulta, hramovi, žrtvenici i groblja, pa čak i šire, svaka čovekova građevina, odvajkada strogo dovodili u vezu sa stranama sveta. U tome se očigledno ispoljavao sakralni odnos prema prostoru, čiji pravci imaju fiksirani simbolički značaj. Štaviše, najstariji religiozni obredi i pokreti (a u istinski tradicionalnoj civilizaciji takvo je bilo svako čovekovo delanje kako u zvančnom društvenom životu, tako i u svakodnevici) strogo su bili dovođeni u vezu sa sakralnim prostorom. Naravno, u zavisnosti od ove ili one tradicije, ove ili one civilizacije, ovog ili onog naroda, smisao i simboličko značenje prostornih orijentacija je moglo da se menja, ali izvesni momenti su ostajali univerzalni i održavali su se svuda. Na primer, okretanje prema Istoku uvek je imalo značenje sakralne pozitivnosti. To je zemlja gde se rađa sunce, oblast punoće, rajskog obilja, duhovnog Izvora. Zato je oltar hrišćanskih Crkava najčešće bio okrenut prema Istoku, što se sačuvalo sve do danas. Zapad se, naprotiv, tradiciono smatrao pograničnim mestom između zemlje ljudi i sveta mrtvih, ulazom u "podzemne oblasti", zemljom smrti.
Još veći značaj ima kvalitativna organizacija prostora za organske ljudske zajednice (za narode i nacije) koje se stvaraju u konkretnom zemaljskom prostoru i upijaju sakralno značenje tog prostora kao sastavni deo svoje nacionalne duše. Tako su, na primer, Rusi činjenicu da se "Sveta Rusija" prostire u ravnici smatrali znakom objektivne bogoizabarnosti. U najstarijim ruskim legendama postoji tema junaka Jegora Hrabrog koji proteruje "planine" iz "Svete Rusije" na njenu periferiju, stvarajući Time rajsku i okruglu bogoizabranu zemlju. Ravničarski karakter ruskih teritorija ulazi kao najvažniji element u nacionalnu psihologiju, i mi s pravom očekujemo da će se u određenim istorijskim trenucima ovaj "ravničarski " arhetip kolektivne psihe na ovaj ili onaj način sigurno ispoljiti.
Misterije Evroazije. Ova knjiga je tako nazvana zbog toga što u njene zadatke spada istraživanje sakralne geografije upravo ovog kontinenta, naročito njegovog centralnog dela koji je, davno, postao zemlja Rusa. Neosporno, ovde se ne radi o hladnom i distanciranom istraživanju, jer prema sudbini i duši svog naroda, ruskog naroda, autor nije nimalo ravnodušan. Upravo se ruski narod ovde posmatra kao subjekt mistične Evroazije, njeno živo središte, njena tajanstvena srž. Ovo je izazvano kako subjektivnim, tako i objektivnim razlozima. Subjektivnim, pošto je autor Rus, i sasvim je prirodno to što oseća duboku odgovornost za svoj narod, za njegov istorijski duhovni put, za njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost, što i mora biti svojstveno svakom Rusu. Objektivni razlog se, pak, sastoji u tome što se Rusija nalazi u središtu celog evroazijskog kopna, i taj središnji položaj, sa sakralne tačke gledišta, ne može biti ni proizvoljan, ni slučajan. Zadatak se, dakle, sastoji u tome da se u adekvatnim terminima shvati opravdanost tog centralnog položaja i njegov sudbonosni značaj. U datom slučaju, subjektivno i objektivno se na srećan način međusobno dopunjavaju.
Rusija je pravoslavna zemlja. Prema tome, hrišćanska tradicija uspostavlja određeni odnos na providencijalnom nivou kako prema ruskom narodu, tako i prema onim teritorijama na kojima je istorijski naseljen. Štaviše, Rusija ostaje jedina samostalna pravoslavna velika sila, "Treći Rim". Prema crkvenom učenju, poverena joj je eshatološka misija kako unutar hrišćanske civilizacije, tako i celokupne istorije čovečanstva. Dakle, ruska pravoslavna sakralnost mora imati svoje naročite crte koje nemaju ničeg sebi sličnog. Te crte se ne mogu svesti samo na slovo crkvenih dogmata, premda mu one i ne protivreče. One imaju osobeni ezoterični, tajanstveni smisao, čijem su odgonetanju posvećena neka poglavlja ove knjige. To su, takođe, neke misterije Evroazije, i to možda one naj važnije.
Ovaj rad je u potpunosti utemeljen u Tradiciji, a najvećim autoritetom u ovoj oblasti smatramo Rene Genona, autora čija su nam preduboka dela omogućila da, u ovom mračnom dobu, otkrijemo spaconosne puteve u carstvo Sakralnog. Nažalost, čak i religiozne ustanove našeg vremena često su isprofanisane do te mere da dostizanje istinske Svetlosti njihovim posredstvom postaje nemoguće. Ali Genon i njegovi radovi ne mogu biti konačni odgovor na sva pitanja, ne mogu postati okoštali katehizis, kao što se to dešava u slučaju nekih njegovih zapadnih sledbenika. Razjasnivši njegove ideje i poglede na pravu suštinu Tradicije, treba preći na samu Tradiciju, udubiti se u nju, početi Umno Delanje, bivstvovanje u okviru Sakralnog. Poći putem poimalja i otkrivanja njenih tajni, putem posvećenja i duhovne realizacije. Za Rusiju i Ruse, ići za Genonom znači okrenuti se Ruskom Pravoslavlju i ruskoj sveštenoj tradiciji, čiji su se tragovi očuvali na ikonama, u žitijima, letopisima, hramovima, u našim legendama, predanjima, bajkama, mitovima. u mudrom i tajanstvenom ruskom jeziku, u našoj drevnoj pismenosti, u našoj nacionalnoj duši, u našoj velikoj i slavnoj istoriji. Takav je stav samog autora, takav (po logici stvari) mora biti i stav svakog Rusa koji teži da u potpunosti i svesno - duhovno i aktivno, u mislima, osećanjima i delima - bude Rus.
Knjigu možete preuzeti ovdje.
Ostale knjige od autora.
Nema komentara:
Objavi komentar